Ve­ći­ni mla­dih lju­di u Cr­noj Go­ri je mno­go pu­ta, vje­ru­jem, upu­ćen sa­vjet : „Uči, si­ne, da ne bi ra­dio ( mi­sli se da ne bi ra­dio te­ške fi­zič­ke po­slo­ve) „ . Me­ni je­ste. I u ne­ko sreć­ni­je vri­je­me, bi vje­ro­vat­no taj sa­vjet umno­go­me bio ko­ri­stan. Oni ko­ji ima­ju vo­lje da uče i da se po­sve­te knji­zi, obra­zo­va­li bi se, i ne bi ka­sni­je pre­vi­še bri­nu­li da li će na­ći po­sao. Si­gur­no bi po­sla bi­lo za sve nas, ci­je­ni­lo bi se na­še zna­nje i stru­ka. Me­đu­tim da­nas...
Da­nas je sa­svim dru­ga si­tu­a­ci­ja. Na pre­sto su stu­pi­le dvi­je, na­ža­lost ve­li­ke isti­ne i re­al­no­sti. Jed­na je: „Uči si­ne, da ne bi ra­dio, ali da stvar­no ne bi ra­dio ni­šta“ . I dru­ga: „Ne­ma po­tre­be da učiš si­ne, mi ima­mo ne­kog, pa ćeš na­ći po­sao i imaćeš sve“. Obje su iro­nič­ne i dje­lu­ju ne­stvar­no, ali ipak su svu­da oko nas, u sva­koj po­ri na­šeg ži­vo­ta. Si­tu­a­ci­ja je na­ža­lost ta­kva da, za­vr­šiš osnov­nu i sred­nju ško­lu, tru­diš se da upi­šeš i fa­kul­tet ( na­rav­no ko ima vo­lje za da­lje obra­zo­va­nje), vo­đen na­dom za bo­lje sju­tra i uvje­re­njem da ćeš na­ći po­sao u svo­joj stru­ci. Me­đu­tim ni­šta. Jed­no ve­li­ko NI­ŠTA! To­li­ke go­di­ne pro­ve­deš u škol­skoj klu­pi, tru­diš se, i na kra­ju po­sta­viš se­bi pi­ta­nje DA LI SE IS­PLA­TI­LO? S jed­ne stra­ne, mo­žda i je­ste. Obra­zo­van si, na­rav­no ako si stvar­no učio i ni­je­si za­vr­šio pre­ko „ve­za i po­znan­sta­va“. Mi­sliš, ne­će te bar po­ni­ža­va­ti ni pot­cje­nji­va­ti da si ne­pi­smen, iako ne na­đeš po­sao za ko­ji si se obra­zo­vao. S dru­ge stra­ne sko­ro se uop­šte ni­je is­pla­ti­lo. Jer, iako si obra­zo­van, ni­kad ne­ćeš na­ći po­sao u svo­joj stru­ci, s di­plo­mom mo­žeš sa­mo da se sli­kaš, a osta­ri­ćeš na bi­rou.
I da, iako si mi­slio da te bar ni­ko ne­će pot­cje­nji­va­ti, to će uči­ni­ti pr­vo oni ko­ji ni­šta ni­je­su za­vr­ši­li, ili su ste­kli obra­zo­va­nje pu­tem „bu­bi­ca i ve­za“. Po­ni­žen si već sa­mim tim što uop­šte ne ci­je­ne tvo­je zna­nje i ne pru­ža­ju ti pri­li­ku za rad, a za­po­šlja­va­ju one ko­ji su im oda­ni u ne­kom smi­slu, a za ko­je se pi­taš da li su i osnov­nu ško­lu re­dov­no za­vr­ši­li?! Ni­je­su vje­ro­vat­no, ali oni su čla­no­vi tzv. mju­zi­kla: „pri­ja­te­lji, bra­ća, ku­mo­vi“, pa glu­me, igra­ju i pje­va­ju u skla­du sa do­di­je­lje­nim ulo­ga­ma. Jer za­što bi iko za­po­slio te­be, čo­vje­če, ko­ji si po­šte­no učio, obra­zo­vao se, kad ima­ju svo­je lju­de, ko­ji ne­bit­no što ni­je­su obra­zo­va­ni ni­ti ospo­so­blje­ni, je­su po­kor­ni i oda­ni.
Oni do­đu na po­zi­ci­je, i to vi­so­ke, a ti mo­žeš ra­di­ti sa­mo ne­ke po­slo­ve ko­je si mo­gao i bez da­na ško­le, i to za mi­ni­mal­nu pla­tu. Na­rav­no, ni­je­dan po­sao ko­ji je po­šten, ni­je sra­mo­ta ra­di­ti. Ali je sra­mo­ta, da ako si se ti mu­čio i bo­rio, a ne­ko za to vri­je­me sa­mo le­žao, da taj ne­ko bu­de na vr­hu lje­stvi­ce, a ti na sa­mom dnu. Ali, ne tre­ba da se ču­diš. Jer, odav­no je po­zna­ta „ jav­na taj­na“ da će na­ći po­sao onaj ko­ji ima ne­kog, ko­ji je ne­ko i ne­što i ko­ji ima član­sku kar­tu, bez ob­zi­ra či­ju, sa­mo da je ne­či­ji vjer­ni član i po­trč­ko“.
Ovi što za­po­šlja­va­ju, za­po­sle na­rav­no se­bi slič­ne. Jer, ni­je taj­na da di­rek­tor­ske fo­te­lje u ve­ći­ni fir­mi i or­ga­ni­za­ci­ja, za­u­zi­ma­ju lju­di ko­ji ni­je­su ni kro­či­li na fa­kul­tet, a u ve­ći­ni slu­ča­je­va su i „ na­ba­vi­li“ di­plo­me. I isti ti lju­di su da­li se­bi za pra­vo da za­po­šlja­va­ju, da da­ju ogla­se ( ko­ji tra­ju po je­dan dan?! ), da se jed­no­stav­no ru­ga­ju s na­ma. Do­kle ova­ko?! Smu­či ti se. Po­ka­že se stvar­nom ko­mič­na re­če­ni­ca : „Ni­je­su sve bu­da­le iste, ne­ke su i di­plo­mi­ra­ne “. Pa da, pra­ve bu­da­le ko­je se ne mo­gu iz­bo­ri­ti za se­be. Zar su uza­lud po­tro­še­ni sa­ti, da­ni ko­je smo pro­ve­li u usta­no­va­ma obra­zo­va­nja? Zar tre­ba da do­zvo­li­mo da se s na­ma ru­ga­ju oni ko­ji se ne zna­ju ni pot­pi­sa­ti? Pro­bu­di­mo se već jed­nom! Ne do­zvo­li­mo da lju­di ko­ji su „ ni­ko i ni­šta“, i po­red svog ste­če­nog bo­gat­stva ( pi­ta­nje je na ko­ji na­čin je ste­če­no) pra­ve lu­da­ke i ne­zna­li­ce od nas. Jer ta­ko i iz­gle­da­mo. I po­red svih pro­či­ta­nih knji­ga, sce­na­rio na­šeg ži­vo­ta pi­šu nam oni ko­ji ni­je­su ni jed­nu pro­či­ta­li.

Pi­še: Sla­vi­ca Bu­la­jić